Аграру фале и буџет и паре
Бранислав Гулан – Agropress, 18 јануар 2010 |
|
Поред тога што је чак и председник Тадић обећао пољопривредницима већи пољопривередни буџет, он је само незнатно повећан у односну на предходну годину, када је његово учешће у укупном буџету било најмање у историји Србије и износило је само 2,2 одсто. То мало повећање је утицало да је сада његово учешће друго најмање у историји, пише еx министар пољопривреде у Влади Србије Горан Живков који је данас консултант у ФАО.
Номинално, он је чак мањи него што је био пре шест година, иако је у односу на ту годину укупан буџет више него дупилиран. Резулатат тога је незадовољство пољопривредника које се изражава (за сада само) саопштењима разних удружења која хоће да знају шта се то десило па су остали добили дупло више пара, у односу на 2004, а пољопривреда ни толико. Такође питају зашто пољопривреда има само декларативну владину подршку, а не и финансијску.
Њихова питања су на месту. Међутим да ли је висина буџета толико важна и да ли је могуће имати успешну пољоприрведу и задовољне пољопривреднике и без великог аграрног буџета?
Аграрни буџет је средство којим се требају остваривати (или убрзавати) зацртани циљеви аграрне политике и као такав његова величина јесте важна али је још важније како се он користи, да ли се њиме постижу одређени економски и социјални ефекти или само политички. Значи величина и начин његовог коришћења у значајној мери могу усмеравати пољопривредни развој. Међутим, он јесте само средство које треба да употпуни целокупну аграрну политику а она није само буџет, него много више. Забрана увоза сојине сачме или извоза житарица су добри примери како се једном одлуком готово целокупна вредност аграрног буџета узме од пољопривредника, да ли зато што морају да плаћају највишу цену сојине сачме на целом свету или што им је онемогућено да извозом остваре бољу цену.
Аграрна политика се састоји од стотина одлука годишње, које креатори политике доносе из убеђења да су оне исправне, било за јавно или њихово лично добро. Неке су најбоље решење, неке можда мало мање добро, а неке су можда и најгоре. Уколико се не донесу оне најбоље разлога могу бити само два - или се није хтело или се није знало. Ако се знало а није се хтело, онда је то обично питање корупције али уколико се није знало онда је то питање капацитета Министарства да креира политику. Потребан је велики капацитет да би се не само доносила него и спроводила и контролисала аграрна политка, нарочито у земљама у транзицији и поготово онима које желе да буду део заједничке аграрне политике ЕУ. Специфично за Србију потребно је креирати политику која ће омогућити укључивање малих произвођача у модеран тржишни ланац, привући инвестиције у прерадне капацитете и изградити капацитете за коришћење ЕУ фондова. Ови изазови неће моћи да буде урађена са постојећим бројем запослених у Министарству пољопривреде јер је оно најмање по капацитетима у односу на потребе у целој Европи. Додатно има јако негативну структуру запослених јер има чак пет државних секретара, још више директора, неколико саветника, па самим тим и пуно секретарица, возача. Мало је стручних лица, који се сада још отпуштају и то чак у много већем проценту него у другим министарствима.
Зато јесте чудно смањивати и овако мали број стручњака у Министарству и лимитирати аграрни буџет, а клети се у пољопривреду као највећи приоритет. Управо зато колико су пољопривредници забринути због малог буџета и како се он троши, још више треба да буду забринути због капацитета министарства за доношење адекватне политике.
----- Ако у државној каси не буде више пара за пољопривреднике, пашће у воду и све наде о повећању конкурентости домаћих произвођача са европским колегама, нарочито пред улазак у ЕУ. Као илустративан, Живков наводи пример Хрватске која за 1,2 милиона хектара издваја око 600 милиона евра субвенција, док српски произвођачи за три милиона хектара добијају трећину хрватских субвенција ......
